Vladimir Kecmanović

FARMACEUTI BEZ MOZGA 

Ždanovi naših dana smislili su novu teoriju. Tvrde da srpska književnost „nema zube“.

A zašto ih nema?

Zato – kažu –  što se mali broj pisaca „bezuslovno“ bavi srpskim zločinima u Sarajevu, Srebrenici ili Vukovaru.

A šta bi, po njima, bilo „bezuslovno“ bavljenje srpskim zločinima?

To bi, kažu, bilo bavljenje srpskim zločinima „bez protivteže“.

Šta bi pisanje „bez protivteže“ značilo u praksi, to mudri vlasnici recepta za pisanje književnosti „sa zubima“, naravno, ne pokušavaju da objasne.

A zašto ne pokušavaju da objasne?

Neki zato što ne znaju. A neki zato što znaju da je to što za šta se u teoriji zalažu – u praksi nemoguće. Ili je moguće, ako se uzme u obzir da papir sve podnosi. Ali je nevolja u tome što sve što papir podnosi književnost ne može da podnese.

Kad vlasnici recepta ne znaju ili neće da objasne šta bi značilo pisati o srpskim zločinima „bez protivteže“ – objasniću ja.

To bi značilo pisati o srpskim zločinima, a nipošto ne pominjati zločine koje su činili drugi.

A šta ćemo sa zločinima drugih?

Njima, reći će nam neosocrealisti, trebaju da se bave drugi.

U vreme socijalizma, u bivšoj Jugoslaviji je postojala zanimljiva praksa, poznata pod imenom „obračun sa nacionalizmom u sopstvenim redovima“. Ona je podrazumevala da Srbi treba i smeju da optužuju samo spski nacionalizam, Hrvati samo hrvatski... Takav pristup su u književnosti primenjivali podobni pisci.

I – da li je takav pristup doveo do vrednih dela?

U nekoliko slučajeva jeste. Ali je slučajeva u kojima je doveo do literarne katastrofe bilo bezbroj.

Da li je, dakle, reč  o izuzecima koji potvrđuju pravilo? I da li bi ljude koji pokušavaju da daju recept za pisanje književnosti „sa zubima“ bilo na mestu nazvati apotekarima bez mozga, čak i kada ih za prestižno zvanje ne bi kvalifikovalo već i to što  književnosti nude bilo kakav recept?