Milena, jedno književno veče

Možda nije u redu što ću ovo da kažem, ali moram – do pre neki dan nisam prisustvovao književnoj večeri na kojoj mi nije bilo dosadno. Uključujući i književne večeri posvećene onome što sam sâm napisao.

Gotovo u istoj meri u kojoj me književnost zanima, književne promocije me smaraju.

Ipak, posećujem ih u tri slučaja:

Kada je u pitanju moja sopstvena promocija, pa bi bez mene njeno održavanje bilo nemoguće, a u interesu mi je da se održi.

Kada je u pitanju promocija mojih prijatelja, pa dolazim da im dam podršku.

I kada očekivani sastav učesnika i gostiju obećava lepo druženje uz dobru kapljicu nakon što se oficijelni deo završi.

S obzirom na to da jedan od prva dva uslova po pravilu obezbeđuje treći, na promocije ipak rado idem.

Promocija pesama Milene Marković, na koju sam otišao pre neko veče, ispunjavala je samo treći uslov. Pošto promocija nije bila moja, a Milenu do pre neko veče nisam poznavao, došao sam zato što me je pozvao Milenin izdavač Flavio Rigonat, a Flavijevo prisustvo obećava kvalitetno neoficijelno druženje.

Čitao sam Milenine pesme i drame. I – dopadaju mi se. Ali, ne jednom sam prisustvovao promocijama pisaca čije delo volim i cenim, pa mi to nije pomoglo da savladam dosadu.

Kažu, međutim, da za sve postoji prvi put.

E, ovo je bilo – prvo pa muško!

Već na samom početku, oborila me je s nogu originalna jednostavnost sa kojom Milena Marković, iskreno a promišljeno, odgovara na standardno bezveznjikava, prigodna pitanja domaćice. Što je razgovor duže trajao, početni utisak je bivao sve snažniji. A kada je Milena počela da čita svoje pesme – počeo je lom dostojan imena izdavačke kuće koja ih štampa.

Milena Marković svoje stihove izgovara prirodno, bez izraženih recitatorskih pretenzija. Ona ne poseduje veštinu, nego harizmu. A harizmu ili imaš ili nemaš, to se ne može naučiti.

Glup je i uzaludan pokušaj da harizmu opišeš i objasniš. Pa ipak, pokušaću.

Čini mi se da se tajna harizme koju poseduje Milena Marković krije u kombinaciji nesvakidašnje snažnih emocija i bogomdane sposobnosti da se one izraze na nesvakidašnje autentičan, istovremeno surov i plemenit način: ukratko, izrazom lica, glasom, pokretom tela.

Psovke kojima ljubi svet, kao dete „u dupe“, Milena ne izgovara nežno. Izgovara ih tačno. I time njihovu nežnost u najmanju ruku udvostručuje.

Pre nego što sam čuo Milenu Marković kako recituje nije mi bilo jasno zašto ljudi vole da slušaju autora koji naglas čita ono što je napisao, kada se podrazumeva da su pismeni, pa to isto mogu da pročitaju sami.

Sada mi je jasno.

Davno, dok sam se na poeziju ložio više nego sad, pokušavao sam da zamislim kako su izgledale pesničke večeri velikana ruske ili španske moderne, na koje je publika dolazila kao vernici na molitvu ili budale na politički miting.

Više ne pokušavam da zamislim.

Sada znam.