Vladimir Kecmanović

BMW, HEKLER I ZIDOVI KOJI SE RUŠE

I tog leta Periša je stigao na motoru.

Motor je bio dva puta veći nego prošle godine.

I barem četiri puta veći nego pretprošle.

Kada je stigao ispred kuće, podigao se na zadnji točak.

I zabrundao.

A onda je, uz žestoku škripu, naglo zakočio.

I na asfaltu ispred kuće ostao je crn trag.

Komšije su počele da se pomaljaju iz okolnih dvorišta.

A Periša je skinuo kacigu.

Šta je bilo, seljaci, viknuo je. Smrdite u ovoj vukojebini, nemate pojma sta se u svijetu desava!

Kaciga je bila crvene boje

A Perišino lice crveno od vrućine.

Kao da iza zida srušene kuće, na podnevnom suncu, puca u neprijateljske rovove.

Jok, čekamo tebe da nam objasniš, rekao je komšija Milan.

I lice komšije Milana je bilo crveno.

Kao da na klupi minhenske pivnice ispija četrnaestu kriglu bavarske ječmene tekućine.

Periša se podrugljivo nasmejao.

Zavukao ruku u prtljažnik motora.

I – i izvukao komad cigle obložene malterom.

Gledajte, papani, viknuo je. Komad berlinskog zida! Pao berlinski zid, alo, komunizam kaput!

Pao je zimus, rekao je komšija Stojan. A mi čekali sve do ljeta da nas ti o tome obavijestiš!

Ako je komunizam kaput, onda smo i mi kaput, rekao je komšija Ejub.

Bez komunizma, rekao je, nema ni nas ni Jugoslavije.

A bio je namrgođen, zabrinut i odlučan.

Kao da na glavu stavlja zelenu beretku a u ruku kalašnjikov otet iz zarobljene kasarne Jugoslovenske narodne armije.

Jebo te komunizam,  Ejube, rekao je komšija Edin. Biznis, jarane. Uvozi izvozi, trange-frange. Ništa tvoja fabrika koja se raspada, ništa hljeba i paštete. Balantajn i marlboro. Ništa brlja i drina bez filtera.  Dojče marke, koke, to je život.

A lice mu je bilo ozareno.

Kao da za volanom sportskog kabrioleta, sa plavokosom Berlinkom Hildom na sedištu do sebe i više od pola miliona maraka u Hildinoj torbi, iza leđa ostavlja opasnu međudržavnu granicu.

Daću ja tebi, koke, majmune jedan, rekla je komšinica Sanela.

A usne su joj se iskrivile u istovremeno uplašenu i besnu grimasu.

Kao da joj je Edin upravo saopštio kako je u poslu sa stranim cigaretama upao u užasne dugove, kako mora da beži u inostranstvo, i kako će, da bi sebe i decu spasila od opasnih uterivača, morati hitno od njega da se razvede.

Ili – kao da je od komšinice Mirele upravo saznala kako joj je sveže razvedeni suprug pre mesec dana viđen u Cirihu, zagrljen sa Selmom, pevačicom iz lokalne kafane koja je bez traga nestala otprlike u isto vreme kada i on.

Periša je komad berlinskog zida spustio na zemlju pored ograde.

I rekao:

Vid' Edina što je napredov'o. Ne znam šta tražiš ovdje, kad si skont'o neke stvari. Pakuj se i ajd' sa mnom u Švabiju.

Kakva Švabija, rekao je Edin. Kad nisam iš'o ranije, šta ću sad. Sad će ovdje bit prava Švabija.

Pametan čovjek, rekao je, reaguje u skladu sa situacijom.

A usne su mu se iskrivile u lukav osmeh.

Kao da je u zagrljaju ljubavnice  Selme, sa potvrdom da je razveden, iza leđa ostavio bivšu ženu Sanelu, decu, propali posao, Balkan, uterivače i dugove.

Ili – kao da je u zagrljaju ljubavnice Hilde, iza leđa ostavio ljubavnicu Selmu, uterivače, dugove, Švajcarsku i propalu kafanu koju je tri godine ranije, sa Selmom, u Švajcarskoj otvorio.

Ivica, sin komšije Martina, zajašio je motor.

Jebo majku, kakva makina, rekao je.

I bio je ozareniji od Edina. I rumeniji od Periše.

A onda je važno nabrao obrve.

Kao da leži u rovu i preko nišana posmatra neprijateljske položaje.

I rekao:

Samo da je Harli umjesto Jamaha.

Joj, ne seri, mali, rekao je Periša. S  Harlijem Jamahi ne možeš prić' ni na puškomet.

Ne znam za Harli, rekao je Adnan, sin komšije Ejuba, al' BMW je BMW.

I pritom je značajno odmahnuo glavom.

Kao da kaže:

Dobar je uzi, al' hekler je hekler.

Dobro je stručnjaci, rekao je Periša i iz džepa izvadio novčanicu od stotinu nemačkih maraka. Hajd' trč' do Omera i dones' pive.

Ko će donijet pive za 'vol'ke pare, uglas su povikali Ivica i Adnan.

Nek vam Omer zaračuna i stavi gajbe da se hlade, rekao je Periša. A vi donos'te jednu po jednu.

Tako su tom danu, okupljene oko Perišinog motora, komšije ugledale kraj.

Kada je zatvorio prodavnicu, pridružio im se i Omer.

Zagrlio je Perišu.

Potapšao jamahu.

A onda je, na ogradu kuće komšije Stojana, Perišinog oca, spustio ključeve.

Seo na komad berlinskog zida spušten pored ograde.

I rekao:

Donosite pive kol'ko hoćete, ja se vala više ne diz'o.

Što jest, jest, rekao je Periša. Valjda ovdje ima i neko mlađi.

Pa je prstom pokazao ključ.

I rekao Adnanu i Ivici:

'Ajmo, momci, malo fiskulture.

Do kasno u noć Vedad i  Ivica su donosili nove i nove gajbe piva.

A prazne pivske flaše gomilale su se na zemlji.

Periša je ponavljao:

Koje je ovo sranje! Da dođete u Švabiju, pa da vidite šta je piva!

A komšija Milan:

Jebala te švapska piva, meni bolja od ove ne treba!

Starije komšije su nagovarale mlađe da idu na spavanje.

A onda su, ne uspevši da ih nagovore, teturajući odlazili.

Kada su se slededećeg dana probudili u kasno popodne, najdoslednijim učesnicima pijanke trebalo je vremena da se sete zašto im je u glavama tako mutno i gde su i kako proveli prethodnu noć.

Češkajući se iza ušiju, izlazili su iz svojih kuća i dolazili na put pred kućom komšije Stojana, kako bi utvrdili je li ono čega se kroz maglu sećaju java ili san.

Na putu je i dalje stajala gomila praznih pivskih boca.

I gomila opušaka od cigareta.

Na asfaltu je ostao crn trag Perišine jamahe.

Jamaha je stajala u dvorištu.

A pored jamahe je stajao komšija Stojan.

Besno je odbijao dimove.

I psovao sina Perišu.

Probisveta koji po Nemačkoj prodaje zjale.

I koji, kada se smiluje da svrati kući, umesto da sedi sa starom majkom, na ulici pijanči sa besposličarima.

Pa mu, pijanom, ne pada na pamet ni da motor utera u dvorište.

Nego mu on, Stojan, njegov glupi otac, motor sklanja sa ulice.

Umesto da ga ostavi, da ga lopovi odvezu.

Kada već nije bio dovoljno pametan da mu prvi motor sa kojim se pojavio polije benzinom i zapali.

I za uši ga uvuče u kuću. I natera ga da se prihvati knjige.

A kada bi ugledao nekog od komšija koji bi se dogegao na put ispred njegove kuće, kao zločinac na mesto zločina –  Stojan bi počeo da viče:

Šta je, barabe!? Šta blenete!? Prihvatite se posla! Čistite to ruglo koje ste napravili!

Tako je vikao i psovao sve dok se iz kuće nije pojavila komšinica Ruža.

I uvukla ga u kuću.

A onda je, češkajući se iza uha, iz kuće izašao Periša.

Podbuo i blesavo osmehnut.

Kao da se sprema da – u točkovima BMW-a od hiljadu kubika – preko granice preveze kilogram heroina.

Prišao je ogradi. I počeo da se grohotom smeje. Zagledan u rusvaj koji su učesnici pijanke iza sebe ostavili.

Onda se na trenutak zagledao u crn trag naglog kočenja na asfaltu.

Pa se trgao. Podigao obrve. I počeo da se osvrće.

Tek kada je ugledao jamahu koja netaknuta stoji u dvorištu, na lice mu se vratio osmeh.

Jebo majku, ubismo se k'o zvečke, radosno je uskliknuo.

Pa je opet prišao ogradi. I zagledao se u razbacane opuške i flaše.

Ushićen, kao da je ugledao rajski pejzaž.

Onda se opet počešao iza uha. I pogledao preko ograde, na mesto gde je ostao komad berlinskog zida.

Počešao se i po temenu. I po čelu.

I uzviknuo:

Đe mi je zid, jebaću vam majku!

I još:

Đe mi je zid, čujete li šta govorim!?

Iz kuće se ponovo pojavila  komšinica Ruža, Perišina majka.

I zakukala:

Kakv zid, pobogu sine, što galamiš!

Sledećih sat vremena, njih dvoje su uzaludno pretraživali kuću, podrum, dvorište i put ispred kuće.

Komada berlinskog zida nigde nije bilo.

U potrazi nisu uspele da im pomognu ni komšije.

Koje su se češkale iza ušiju, mrštile i stiskale zube u pokušaju da smisle kakav dobar savet.

Na kraju ne uspevajući ništa osim da zaključe:

Mora bit, neko ga je drpio.

Samo komšija Stojan i komšija Edin nisu pokazale želju da se u potragu uključe.

Komšija Stojan je, naočekivano osmehnut, promolio glavu iz kuće da bi rekao:

Ne traži zid, duduče. Pamet traži, nju si izgubio.

A komšija Edin je u prolazu zastao pored ograde.

I rekao:

Što se đaba mućiš. Id' kod mene, odvali komad zida od hale, na isto ti se fata.

A Periša:

Dobro je bilo stara, nemoj se više mučit.

Pa glasno:

Zadržite to što ste drpili, mater vam jebem nenormalnu! Ja odoh nazad u Švabiju, sto ću takvih komada u Berlinu pokupit! A vi smrdite ovde, da bog da vam se svi zidovi porušili!

Nekoliko dana kasnije, Periša je ponovo seo na jamahu.

Nagazio gas do daske.

I nikada se nije vratio.

Istog dana, iz sela je nestao i Ivica.

Iskrao se  preko livada.

Iza brda sačekao Perišu na jamahi.

Skočio mu iza leđa.

I zajedno su odjezdili u svet.

Komšija Martin je mesecima proklinjao Perišu, staru propalicu koja mu je od kuće odvukla do juče maloletnog sina.

A komšija Stojan mu je odgovarao:

Džaba ti je proklinjat i krivit druge. I onaj moj je nekad bio maloljetan. I niko ga nije odvlačio. I eto ti ga opet.

A komšinica Ruža:

Ne kukaj, moj Martine, ne prizivaj đavola. Čekaj ih da se vrate i nadaj se da će se vratit što prije. To je jedino što nam preostaje.

A komšinica Klara, Ivičina majka, kroz suze:

Iz tvojih usta u božije uši, Ružo. Ali, meni se iz noći u noć javlja da se nikada vratiti neće.

Na te reči svi su ćutke odmahivali glavama.

Jer – bili su beđeni da je komšinica Klara poludela od preterane ljubavi i brige.

U tom ubeđenju učvršćivale su ih razglednice koje bi, istina retko, u selo stizale sa slikom nekog velikog i nepoznatog grada.

I na kojima bi pisalo:

Puno pozdrava svim papanima

od

Periše i Ivice

Kada bi razglednica stigla, Adnanu bi se lice ozarilo, a oči zasjale.

Pa bi ga komšija Ejub udario iza uha.

I rekao:

Samo probaj pobjeć', naći ću te na kraju svijeta! I kožu ću ti zgulit s leđa!

Niko nije verovao snovima komšinice Klare ni kada su razglednice prestale da stižu.

Jer niko nije mogao da pretpostavi da su Periša i Ivica, ubrzo pošto su u Nemačku stigli, počeli da rade za momka koji traži da se posao obavi besprekorno i u roku.

Ali plaća pošteno.

Prevozili su paketiće opasnog sadržaja.

Širom Evrope.

U točkovima jamahe.

Niko nije mogao da pretpostavi kako im posao odlično ide.

I kako su ubrzo prodali jamahu.

I kupili dva BMW-a

Od po hiljadu kubika.

I kako su, baš u vreme kada su pisma prestala da stižu, dobili zadatak da obave posao života.

Veliku količinu paketiće trebalo je preuzeti u Makedoniji. I prebaciti u Nemačku.

Rizik manje-više uobičajen.

A zarada ogromna!

U Jugoslaviji je već počelo da se puca.

I Periša je rekao Ivici:

Ti granicu prelaziš kod svojih, ja kod svojih. Tako je manja šansa da padnemo. A i ako jedan padne, barem će drugi živit ko car.

Ali, pali su.

Obojica.

Da li zato što ih je neko otcinkao?

Ili zato što su, i Peričini i Ivičini, zbog rata koji počinje, bili posebno oprezni?

Jedan je pao u Srbiji. Drugi u Hrvatskoj

Sa po kilogramom heroina na duši.

Raspoređenog u paketiće.

Sakrivene u točkovima dva BMW-a.

I ponudom koja se ne odbija:

Ili teška robija, ili pristup dobrovoljačkim jedinicama i odlazak na front.

Periša i Ivica našli su se u dve neprijateljske dobrovoljačke jedinice, na dve strane fronta.

Zavideći jedan drugom.

Koji nije pao i sada se u Švabiji provodi.

A onda je, u podne jednog vrelog dana, iz rova pucajući u neprijateljske jedinice zaklonjene iza zidova srušenih kuća, Ivica čuo poznato ime.

Na neprijateljskoj strani neko je viknuo:

Periša, pokrij levo krilo, u šta gledaš!?

Zaboravivši gde se nalazi, Ivica se ispravio u rovu.

I viknuo:

Periša, jesi to...

Nije stigao da dovrši pitanje jer ga je presekao rafal Perišinih saboraca.

U istom trenutku, metak njegovih saboraca u oko je pogodio Perišu.

Koji je, začuvši  poznat glas koji izgovara njegovo ime, podigao glavu za desetak smrtonosnih centimetara iznad ivice  polusrušenog zida.

Tek kada su, nekoliko dana jedna za drugom, u selo stigle vesti o Perišinoj i Ivičinoj pogibiji, ljudi su ozbiljno shvatili košmare komšinice Klare.

Jebem ti život, naslutila je, govorili su.

Komčinica Klara i komšija Martin, komšinica Ruža i komšija Stojan – više ništa nisu govorili.

Ništa nije govorio ni Adnan.

Samo je, zamišljeno, gledao u zemlju.

Kao da ne može da odluči je li mu žao što nije otišao sa Perišom i Ivicom ili mu je drago što je ostao živ.

Vest o  Perišinoj i Ivičinoj smrti Edina je zatekla u Švajcarskoj.

U zgrljaju Selme, kafanske pevačice.

Jebeš budale, rekao je. Jedan se čitav život smuc'o po Evropi, a drugi, otkako se rodio, sanj'o da mu se pridruži. I baš im sad palo na pamet da se vraćaju u ono sranje.

Sad si najpametniji, rekla je Selma. A do prije pola godine, ni tebe niko iz onog sranja nije mogo otjerat.

Do prije pola godine je do prije pola godine, rekao je Edin. Pametan čovjek reaguje u skladu sa situacijom.

Tih riječi Selma će se sjetiti godinu dana kasnije.

Kada ustanovi kako je Edin nestao bez traga.

I ostavio je u propaloj kafani koju su loše vodili.

Sa uterivačima dugova za vratom.

Sa svojom životnom devizom Edin će tada, na lošem nemačkom, pokušavati da upozna Hildu, novu životnu saputnicu.

Plavokosu Berlinku, koju je upoznao kada je došla u turističku posetu Cirihu.

I koja je, čim ga je ugledala i prepoznala njegov južnoslovenski akcenat, popustila pred naletom nostalgije.

Prisetila se detinjstva pod Gvozdenom zavesom.

I jedinog letovanja na moru.

Kada je otac, niži službenik istočnonemačke tajne policije, dobio nagradnu dozvolu da sa porodicom ode na odmor na Jadran.

I – prisetila se mladića sa akcentom sličnim kao Edinov u kojeg se tada potajno zaljubila.

Prisetila se kako je plakala kada je sa mora odlazila.

I kako je godinama posle sanjala kako se sa tim mladićem otiskuje u svet.

I tako se Hilda, umesto sa tim mladićem, posle mnogo godina, u  svet otisnula sa Edinom.

Koji joj je, na lošem nemačkom, objašnjavao kako pametan čovek reaguje u skladu sa situacijom.

Zapravo, u svet su se otisnuli tek kasnije.

Za prvo vreme su se –  dok se Edin ne snađe – uselili u njen berlinski stan.

Gde je Edin, danima, ležao na krevetu.

Pričao joj je kako je pobegao od rata.

A nije joj rekao da ne zna šta mu je sa ženom i decom.

Pričao joj je kako u njegovoj zemlji golobradi dečaci pucaju i ginu.

Iako nije znao da su njegovom komšiji Adnanu, na samom početku rata, ljudi sa zelenim beretkama na glavama ponudili uzi i hekler.

Da je komšija Adnan odabrao hekler.

I krenuo u juriš na kasarnu Jugoslovenske narodne armije u susednom mestu.

Da je ubio jednog golobradog vojnika. I da je, i sam golobrad, istog dana poginuo.

Pričao joj je kako su u njegovom gradu ljudi poludeli od mržnje i kako se kolju.

Iako njegov grad nije bio grad nego selo.

I iako  nije znao da je Adnanov otac Ejub sledećeg dana na glavu stavio zelenu beretku, a u ruku kalašnjikov otet iz kasarne.

A zatim upao u kuću komšije Stojana i komšinice Ruže.

I kako ih je zaklao.

Pričao joj je kako, ni sam ne zna zašto, noćima sanja jednog komšiju.

Koji se zove Milan.

I koji u njegovom snu, crven kao paprika, ispija pivo.

Kao što je, uvek, i na javi činio.

Samo što u njegovom snu Milan pivo ne pije iz flaše nego iz krigle.

I sedi na drvenoj klupi neke nepoznate pivnice.

I gleda u prazno.

Iako nije znao i nije mogao da zna kako je Milan uspeo da pobegne iz sela.

Kako je i on stigao u Nemačku.

Kako radi na crno, kao zidar.

I kako sve što zaradi troši na klupi jedne minhenske pivnice, ispijajući kriglu za kriglom.

Kako gleda u prazno pokušavajući da u sećanju vaskrsne lik granapdžije Omera.

Koji ga je – što Edin nije znao i nije mogao da zna – dok su selo držali Omerovi, u svojoj prodavnici sakrio. I tako mu spasao život.

I koji mu je pomogao da pobegne iz sela.

A kada su Omerovi izgubili vlast u selu, Omer je izgubio glavu.

Pa komšiji Milanu nije preostajalo ništa drugo nego da ga priziva u sećanju.

Kako bi mu poručio:

E, moj Omere, Periša bio u pravu. Da vidiš kakva je ova piva, ona naša nije ni za kurac

Hilda to što joj Edin priča nije najbolje razumela.

Ali je, kombinujući nepravilno izgovarane reči sa strašnim televizijskim prizorima, pred očima počela da stvara sliku Edinovog grada.

Koji je bio selo.

Videla je srušene kuće.

I mrtve ljude pod ruševinama.

Iako nije znala da je, ubrzo pošto se obračunala sa Srbima, jedinica komšije Alije počela da kolje i Hrvate.

Pa su, kao komšija Stojan i komšinica Ruža za svojim, i komšinica Klara i komšija Martin otišli za svojim sinom.

I da su, ubrzo zatim, hrvatske jedinice upale u selo.

Koje su prethodno, artiljerijom, sravnile sa zemljom.

Videla je odrpane ljude koji beže iz srušenih kuća.

Povlače se po putevima.

I ulaze u kadrove kamera televizijskih stanica koje često gleda.

I uplašenih i unezverenih lica, stižu u njenu zemlju. Kao izbeglice.

U pamćenje joj se posebno urezala slika mlade žene, koja za ruke vodi dvoje dece.

A nije znala da bi ta žena i ta deca mogli biti žena i deca  njenog Edina.

Jer joj ženu i decu Edin nikada nije pomenuo.

A ni ona ga, o njegovom prethodnom životu, nije mnogo pitala.

Da ne bi podsticala njegove ratne traume.

Nije protestovala zato što mesecima ništa ne radi.

I živi na njen račun.

Jer mu trenutna situacija ne ide na ruku.

Ni zato što, valjda da bi ublažio duševnu bol, preterano pije.

Nije protestovala ni kada je  po pivnicama počeo da se sreće sa sumnjivim tipovima.

Bilo joj je drago što počinje da se vraća u život.

A kada joj je rekao kako se uključio u organizaciju prikupljanja pomoći svom narodu – bila je srećna.

I nije se pitala o kakvoj pomoći se radi.

Čak ni kada se, pripit, pojavio u skupom odelu i kroz prozor joj pokazao sportski kabriolet koji je zaradio na jednom unosnom poslu – nije se zapitala kakav bi to posao mogao da bude.

Sledećeg dana sela je sa Edinom u kabriolet. I otisnula se u avanturu o kojoj je godinama sanjala.

Putovali su od grada do grada.

I – gotovo u svakom gradu – Edin se susretao sa sumnjivim tipovima.

A kada bi se sastanak završio, nastavljali su život na visokoj nozi.

Sve do dana kada joj je Edin rekao je da mu je dosta humanitarnog rada, da je odužio svoj dug, i da je vreme da se posveti njoj i sebi.

Na lošem nemačkom.

U sportskom kabrioletu, prešli su mnogo granica.

I na svakoj granici Edinu bi najednom postajalo vruće. I počeo bi da se znoji.

A kada bi granicu ostavili za leđima, na Edinovom licu bi zasjao zadovoljan, lukav osmeh.

Kada su stigli u Portugal, Edin je na lošem nemačkom rekao kako bi tu mogli da provedu neko vreme.

Da se odmore.

A posle, rekao je – pravac  Južna Amerika.

Kuba, rumba, samba.

Baš tako je rekao.

U Lisabonu su proveli dva srećna dana.

Nisu izlazili iz hotelske sobe.

Voleli su se bez prestanka.

Hilda je sanjala kako pleše u ritmu sambe.

U noći između drugog i trećeg dana, iz sna ju je trgao šapat.

Kada je otvorila oči, na svetlu stone lampe ugledala je nepoznatog muškarca pretećeg izgleda.

Stajao je iznad njihovog kreveta.

Sa pištoljem u rukama.

I nešto govorio Edinu.

Glas mu je bio tih.

I zvučao je sablasno.

Akcenat joj je bio poznat.

Reči nije mogla da razume.

Edin je, nepomičan, ćutao.

I samo po znoju koji mu je kapao sa čela bilo je jasno da nije mrtav.

Čovek je pištolj prislonio na Edinovo čelo.

A iz mraka se pojavio još jedan naoružan čovek.

Edin je, na nepoznatom jeziku poznatog akcenta, drhtavim glasom nešto rekao.

I čovek je odmakao pištolj sa njegovog čela.

Zavukao ruku ispod kreveta.

I izvukao sportsku torbu od koje se Edin nije odvajao.

Iz torbe je izvukao farmerke i nekoliko dukseva.

I bacio ih na pod.

A onda je počeo da izvlači gomile od po stotinu nemačkih maraka.

I dobacuje ih drugom čoveku.

Kada je ispraznio torbu, čovek je opet podigao pištolj.

I povukao obarač.

Pištolj je imao prigušivač.

I Hilda je osetila kako joj prigušen pucanj para utrobu.

Nije pustila glas. Ni pomerila glavu da vidi krv koja šiklja sa Edinovog lica.

Nije pustila glas i nije se pomerila ni kada se čovek iscerio.

Ni kada ju je drugom rukom – onom u kojoj nije pištolj – uhvatio za grudi.

Drugi čovek je rekao nešto što je zvučalo kao naređenje.

I čovek je podigao ruku sa Hildinih grudi.

I uperio joj pištolj u lice.

Zvuk prigušenog pucnja zaparao je Hildinu utrobu još pre nego što je čovek povukao obarač.

I pre nego što je osetila oštar bol koji joj probija čelo.

Dok je ponirala u smrt pred očima joj se pojavila slika žene-izbeglice koja za ruke drži dvoje dece.

I kojoj, u susret, trči Edin.

Dok je Edin, zapravo, sa one strane smrti, ležao pod ruševinama svog rodnog sela,