UPRKOS SVEMU, KNJIŽEVNOST 

U Srbiji se obično usled lenjosti duha, ali i najprizemnijeg opurtunizma, ljudi pa i grupe obično etiketiraju pre nego što kažu i jednu jedinu reč. Tako smo i mi članovi grupe P-70, odmah proglašeni političkim istomišljenicima, jer to zahteva najmanje intelektualnog napora. P-70 nije grupa političkih istomišljenika. Mi smo, kako je to primetio novinar Politike, „vruhunski individualci“, dakle umemo da mislimo i ne delimo o svemu iste stavove.

Pa zašto smo se onda organizovali?

Organizovali smo se zato što smo se složili da u ovakvoj Srbiji književnost nije, za razliku od drugih država u regionu, prihvaćena ni kao elementarni sastojak nacionalne kulture, ni kao normalan činilac javnog života. Organizovali smo se jer ne pristajemo da naša književnost bude puko sredstvo u propagandnom ratu, ne pristajemo da pisce delimo na „napredne“ i „nazadne“, niti da se izvinjavamo kada kažemo Crnjanski, Nastasijević, Rastko ili zato što pišemo na srpskom jeziku. Organizovali smo se jer ne želimo da sahranjujemo žive pisce, kao što čine oni za koje je književnost samo prostitutka ideologije. Organizovali smo se jer ne želimo da pišemo samo ono što može da se proda ili samo ono što može da uspava. Sakupili smo se jer smo pristali da krenemo na put književnog dijaloga i susreta sa čitaocima; od Subotice do Niša sve do Herceg- Novog, jer ne želimo da gledamo mrtve gradove bez knjižara, u kojima je reč stranac, a slika sa TV ekrana jedini domaćin. Ne delimo mišljenje da niko ništa ne čita i ne prihvatamo da književnost nema nikakvog značaja.

Zajedno smo jer delimo isto osećanje književnosti: za nas ona nije fabrika za proizvodnju lepote, nezainteresovana za bilo šta drugo. Za nas, ona je poslednje pribežište istinske demokratske svesti koja podrazumeva ukrštanje različitih ideja i različitih slika sveta, kako bi se u tom kolopletu pojavilo nešto što se nigde drugde izvan književnosti ne bi moglo pojaviti.

Nazovimo to Duhom vremena.

Nismo skloni da književnost koju pišemo potčinjavamo ni lobi-grupama, ni politici, ni tržištu, ali želimo, a neki od nas su to već i učinili, da i politiku i tržište i recentnu istoriju i blisku budućnost, učinimo temama naše proze jer smo uvereni da književnost zna više, pošto je slobodnija od svih drugih načina izražavanja. Naša književnost je upućena onima koji ne pristaju da budu degradirani u armiju beslovesnih potrošača sa razvijenim pavlovljevski refleksom: kada se nešto pojavi na ekranu, da to odu i kupe, kada im se nešto kaže, da u to i poveruju.

Zato naša književnost, koristeći najrazličitije moguće poetike, ipak teži jednom: umesto da gradi stereotipe, želi da ih dovodi u pitanje, umesto da svet posmatra kao zbir očiglednosti, ona ga vidi kao niz znakova koje treba tumačiti ili, ako hoćete, čitati. Naša književnost ne želi da se služi orvelovskim novogovorom, niti mi želimo da budemo u krdu samo zato što je u njemu toplo. To ne odgovara našem čulu mirisa. Naša književnost, uz sve moguće razlike, želi da postavi pitanja koja se ne smeju postaviti, da detabuizira naš kulturni prostor i konačno jednom stvori prostor za slobodno mišljenje i izricanje tog mišljenja, jer smo nekako uvereni da to znači reč demokratija.

Stoga: nismo koterija, ne predstavljamo nikoga, niti smo grupa za pritisak. Zajedno smo jer smo uvereni da je sloboda stvaranja i mišljenja izvan političko-tržišnih ograničenja, neminovni preduslov za najšire moguće shvaćenu slobodu.    

Владимир  Кецмановић

Слободан  Владушић

Никола  Маловић

Дејан Стоjиљковић

Марко Крстић